Nikad Denis Giljević nije mislio (bezočno laže!) letjeti scenarističkim zračnim prostorom, no jednog mu je dana stigla prijateljska molbica da iskemija nešto. Ono što je iz toga proizašlo, znači ovo što vidite, pilot podrezanih krila, rezultat je alergijske reakcije na narudžbu – D.G. naprosto mrzi raditi po narudžbi!
OPREZ: Verzija je gruba poput ruku berača pamuka, nerafinirana, nezgrapna, nedorađena… Ali unatoč svim manama, i mjestimično duhovita.
Ni početnička greška s Maminim sinom nije bila dovoljna Giljeviću da se opameti i okani scenarističkog prenemaganja… Nastavio je Giljević po svome i izbacio iz sebe još dvije epizode detektivske serije koju nikada nećete gledati na malim ekranima.
EPIZODA PRVA
Uniformirani policajci i dva inspektora stoje pred zgradom. Jedan razgovara na mobitel.
– Dobro, okej. Mhm. Razumio sam.
Detektiv prekida vezu. Prilazi mu drugi.
– Šta kaže?
– Da pričekamo. Dolazi viši inspektor Kukaj. Sad će, za koju minutu.
Vadi sendvič iz džepa i bočicu soka. Jede i pije.
Drugi detektiv okreće se policajcima, gura ruke u džepove, sliježe ramenima, šetucka, šuta čikove. U međuvremenu stiže Kukaj.
– Alo, plavci, eto me!
Klima policajcima, odlazi do kolega, predstavlja se detektivima, pruža ruku. Rukuju se i predstavljaju.
– Kazimir Kukaj! Za prijatelje – Kuka!
– Davor Drotar…
– Robert Ručerda…
– Kaj, vi dečki nemate prijatelje?
Vrte glavom, sliježu ramenima…
Dobro, nebitno… Šta imate?
– Evo, kolu, dva sendviča i… Drotar, imaš ti još onu krafnu?
– Guys, ne pitam za gablec nego… Aj daj krafnu, ako imaš.
Nakon što je u usta nagurao cijelu krafnu, Kukaj pita ponovo, punim ustima:
– Šta imamo, ono?
– Neka žena prijavila ubojstvo.
– To! Ako nešto volim, to je dobro ubojstvo! Ajmo!
(ulaze u zgradu, penju se stubištem, što su više, to su zadihaniji. Kukaj zastaje na međukatu da dođe do zraka pa pita usput)
– Ček… Jel netko provjerio ima li zgrada lift?
– Misliš da nam je počinitelj mogao zbrisati liftom?
– Ne, nego zato da ne ispuštam dušu ovdje!
– E, jeb ga… Zaboravio sam. Ali tu smo. Još samo dva… (Drotar)
– E, majke mi, ako ovo preživim, ima da obojicu optužim za pokušaj ubojstva…
(Stižu uspuhani pred vrata. Zvone. Drotar se dere „Policija!“)
– Da, da… Probi mi uši, čovječe! (Ručerda, pokriva uši)
– Baš sad ti se nosi naušnica? (vadi službeni pištolj i prislanja Ručerdi na uho) Bit će malo veća rupica, ali… Preživjet ćeš.
– Ha, ha. (usiljeno) Baš dobra fora. (odmiče pištolj od uha) Koju kitu uvijek moraš urlati?!
– Momci, mir. Sigurnost i povjerenje, tišina i pristojnost! Prve dvije točke od vas očekuju građani, a druge dvije ja! Ne kaljajte uniformu koju nosite.
– Kukaj… Viši inspektore… ali mi smo u civilu…
– Šššš! Netko dolazi!
(Nakašljavaju se svi skupa, vade značke, spremni su ih pokazati, Kukaj vadi pet značaka, čeprka, bira jednu)
– Što će ti toliko značaka?
– Kaj kaj će mi? Skupljam značke!
Gospođa srednjih godina, dobro izgleda, izazovno odjevena, ono, seksi, otvara vrata. Počinje histerizirati.
– Ubili ga, mog muža, ubili! Mog Luku, lutkicu! Ja… Ne znam, ne mogu… O, bože! Moju lutku, Lukicu!
(Kukaj, ozbiljno)
– Smirite se gospođo, polako. Idemo korak po korak. Najprije nam pokažite tijelo.
(gospođa prestaje jecati, gleda policajce trenutak ili dva pa počne raskopčavati bluzu)
– Ako je baš neophodno…
(Kukaj, zaustavlja je u posljednjii čas)
– Ne vaše, gospođo, pobogu! Tijelo žrtve!
– A ja već mislila… Dođite.
Policajci ulaze. Drotar zastaje. Lijepi traku Narodne novine na vrata.
Kukaj se okreće i gleda ga:
– Kaj radiš?
– Pa ograđujem poprište, da nam se ne mota tko god hoće i…
– S trakom Narodnih novina?!
– A jeb ga, zaboravio onu našu… Ovu sam kupio usput… Poslužit će…
– Kako, pobogu?? Koga će to zaustaviti traka Narodnih novina?!
– Ne brigaj, Kukaj… Pardon, viši inspektore… Kupio sam i flomaster (vadi plavi flomaster i počinje pisati STOP! POLICIJA! po traci, dodaje ponosno) Vodootporni!
Kukaj, hvata se za glavu, pita više za sebe:
– Kako si ti uopće postao policajac…
– Pa… Ono… Išao sam… Bio sam…
– Ma zaboravi… (Kukaj odustaje)
– Pa i jesam… (onako, više za sebe)
Ulaze u sobu. Na podu, kraj niskog stola leži tijelo muškarca. Nema vidljivih ozljeda. Na stolu su dvije čaše i boca žestokog pića.
Kukaj daje znak policajcima da malo pogledaju po stanu istovremeno govori gospođi koja rukama pokriva lice, jeca.
– Kolege će malo pogledati okolo, ako se slažete… (gospođa samo klima glavom). A vi, molim vas, izađite na časak s kolegom koji će vam postaviti par pitanja… (klima glavom Ručerdi da povede gospođu, odlaze)
Kukaj i Drotar prilaze lešu, naginju se nad tijelo, promatraju, obilaze. Kukaj vadi iz džepa i navlači gumene rukavice. Drotar samo stoji i gleda.
– Nemoj mi reć…
– Zaboravio sam…
– Ima nešto što ti nisi zaboravio?
– Ženin rođendan?
– O, čovječe! Ne možeš mi tu drkati golim rukama i kontaminirati dokazni materijal… Čekaj… (Kukaj čeprka po džepu) Evo ti ovo, poslužit će. (pruža mu paketić kondoma)
– Šta da radim s tim? (Drotar je zabezeknut)
– A jebi me! Ne vjerujem… Čovječe, navuci to na prste pa radi nešto!
– Aha, to…
Drotar kida paketiće i navlači kondome na prste.
– Ajmo radit…
Uniformirani se policajci tog trena vraćaju u sobu, prilaze Kukaju i govore mu:
– Nema znakova provale…
– Bar znamo da lik nije umro od smijeha! (Kukaj počinje cerekati, na koncu grca od smijeha)
Stanka. Mrtva tišina. Kukaj dolazi sebi.
– A dečki, dobra provala, a?
Muk. Uniformirani ga policajci blijedo gledaju….
– Gle njih, ko dva robocopa – operirani od humora! Opustite se dečki malo… (odlazi dalje njuškati po poprištu)
(uniformirani policajac policajcu, onako, u povjerenju)
– Koji je njemu krutac?
– A pusti ga… Bio u Americi godinama… Valjda je tamo pokupio te američke viceve koje mi ne razumijemo… Usput, jesi čuo onaj o policajcu i plavuši?
– Mislim da ne. (zainteresirano, znatiželjno) Ispričaj.
– Ma ne znam ga ni ja, mislio sam da ti znaš (razočarano)
(Policajci odlaze iz sobe)
Drotar se spušta u čučanj i pregledava tijelo. Kukaj prilazi stolu, grabi čašu, pa drugu, pa bocu, gleda, razmišlja…
Oglašava se Drotar:
– Kuka… Kukaj… Viši inspektore… Ne vidim nikakve ozljede…. Ništa… Rekao bih da je ovaj čovjek otrovan…
(Kukaj, preneraženo)
– Otrovan?
Kukaj ispušta čašu, baca se na nespremnog Drotara svom silinom i naprosto ga pomete dalje od leša…
– Inspektore… Viši inspektore… Koji vam je?
– Malo više zahvalnosti u tvom tonu ne bi škodilo, Drotar! Možda sam ti upravo spasio život!
– Molim? Kakav život?
– Pa šta nisi rekao da je čovjek otrovan? Štro bi bilo da si se slučajno porezao na njega? Nokti, zubi… Iako je čovjek mrtav, i dalje može biti opasan!
– Mislio sam, čovjeka su vjerojatno otrovali!
Kukaj, na tren zatečen, a onda se pravi kao da mu je sve od početka bilo jasno.
-Mislio sam… Mislio sam da si shvatio zajebanciju, Drotar! Ne misliš valjda da sam pomislio… Ajd, ustaj! Na posao! Ovdje mi sve jače smrdi…
Kukaj ustaje i podiže čašu, Drotar se za to vrijeme šnjofa ispod pazuha, a zatim ruku stavlja pred usta, provjerava dah…
– Zanimljivo…
– Što?
– U čaši je trepavica… (vadi trepavicu, vrti je između prstiju, promatra, zatim njuška čašu)
– Jako zanimljivo…
– Što?
– Stvarno čudan miris…
– Šta se pilo?
Kukaj odlazi do boce, diže ju, gleda etiketu.
– Mirogojček… Imao si pravo, Drotar. Čovjek je definitivno otrovan…
– Ubio ga brandy?
– Đizs, nou! Mislim, ubio bi ga prije ili kasnije, ali netko je očito želio malo ubrzati stvar… Mirogojček je poslužio kao idealno sredstvo za prikrivanje otrova…
– Ali… Kako ste onda vi osjetili, viši inspektore? Stručnjak ste za otrove?
– Stručnjak sam za brendije i brlje, onako, iz hobija, no to mi ne bi pomoglo, ne u ovom slučaju. Srećom, u Americi sam prošao obuku za policijske pse….
– Uau… (Drotar, fascinirano)
– E… (kao da ga je ovaj uau posjetio na detalj s obuke) da tek čuješ kako lajem… Usrao bi se. (kukaj zareži, počne prilaziti)
– Grrrr…
Drotar se naježi, strese se, uzmiče.
– Brrrr…
– Aj, Drotar, ne boj se. Neću te ugristi! Nosim brnjicu (vadi brnjicu iz džepa, pokazuje)
Drotar se smiruje, Kukaj sprema brnjicu, a vadi telefon.
– Koga zovete, viši inspektore?
– Isuse, gledaš li ti policijske serije? U ovakvim se slučajevima prvo posumnja na članove obitelji. Najprije da to isključimo!
(Kukaj razgovara na telefon)
– Halo! Mama, ti si? Aha, dobro sam, samo sam u poslu do grla… Ti? Dobro si? Tata? Isto? Ok. Samo da te nešto pitam… Gdje ste ti i tata bili danas oko…
(Drotar mu šapće)
– …između 11 i 13 sati? U šopingu? Westgateu? Imate račune? Časna riječ? Ne moram ja dolaziti i provjeravati? Ok, mama, vjerujem ti. Bok, čujemo se. Pozdravi tatu.
(prekida vezu, obraća se Drotaru)
– Znaš, pao mi je kamen sa srca. Moji imaju čvrst alibi. Al ajmo mi malo više saznati o dami… Nešto mi ovdje jako smrdi…
(Drotar kriomice ponavlja šnjofkanje svoga tijela, Kukaj doziva drugog kolegu)
– Ručerda!
– Viši inspektore, samo malo…
– Da si se odmah nacrtao!
– Evo, evo….
– Odmah!
(Ručerda govori ženi da pričeka malo, dolazi do Kukaja, predaje mu papirić)
Kukaj baca papir što dalje od sebe, užasnut, zgađen, upita:
– Svetog mu Mihaela, kakva je ovo odvratna gadost?!
Ručerda, posramljeno:
– Viši inspektore… To sam ja… rekli ste da se na crtam, a niste mi dali vremena…
Kukaj, brižno:
– Riješit ćemo to, Ručerda. Upoznat ću te s policijskom crtačicom, može ti davati satove… Jer ovo je stvarno katastrofa… And now… Što si doznao?
– Ime i prezime, broj telefona, klubove u koje izlazi, kad joj je rođendan, kakvi su joj muškarci dragi, sve konfekcijske brojeve, omiljene restorane, koje cvijeće voli, omiljena pića…
– Čovječe, još joj se suprug nije ni ohladio, a ti već misliš kako da joj ga utrpaš!
– Kad je komad…
–
Raspravu prekidaju uniformirani policajci.
– Ispričavamo se, ali morate ovo vidjeti.
Svi skupa odlaze u jednu sobu, ostaju zadivljeni.
– Uau , kakva kolekcija (sinkrono im se svima otima uzdah zaprepaštenja, divljenja – po svim zidovima sobe načičkani su trofejne puške i pištolji… na vodu)
Kukaj prilazi središnjem trofeju, grandioznoj NERF pušci na vodu, neki jebenica ultramodel, skida ju sa zida, prevrće po rukama… (govori sa sjetom i blagom zavišću)
– E da mi je ovakva bila dok sam bio mali…
Zatim primjećuje nešto izrezbareno na skrovitom dijelu puške, piše S U Z Y
Kukaj, govori više za sebe:
– Stari moj, sigurno si imao mokre snove… (vraća pušku na mjesto)
– Pođimo konačno do gospođe…
Ubacuje se Ručerda:
– Vesne Spletkapić.
Izlaze, kreću prema sobi gdje sjedi gospođa, Kukaj primjećuje kantu za otpatke u kojoj nema ničega osim… iskidanih papirića.
– Stanite malo, momci. Samo da bacim oko.
Saginje se nad koš, gleda komadiće papira. Zatim diže glavu, obraća se ekipi:
– Tko je od vas ikad slagao puzzle?
Svi dižu ruku.
– Koji vam je rekord?
Svi, jednoglasno, ali različite brojeve: 400, 500, 750, 1500 (Ručerda)!
– Ručerda, onda imam za tebe specijalan zadatak…
Drotar, prekida:
– Daj, Ručerda, ne kenjaj… Priznao si da ti je za soma i pol mama pomagala! (uniformirani policajci klimaju, govore: da, da, potvrđujući Drotarove riječi)
(Ručerda Drotaru)
– Samo nebo, Drotar, samo složiti nebo! To nisi zaboravio, a, šupak… (svima skupa) Šta, da niste ljubomorni?!
– Ekipa, dosta zajebancije (Kukaj, ljutito svima, zatim se obraća Ručerdi, pokazuje na papiriće u košu) Za koliko misliš da možeš složiti ovo?
Ručerda, češe se po bradi, razmišlja:
– Za petnaest dana?
Kukaj, iznervirano:
– Jebote, ovdje ih nema ni pedeset! Pa koliko si onda studirao onih 1500?!
– Pa… (češka se po bradi) Oko dvije godine sam studirao… (opravdava se odmah) Ali uz rad!
-Ručerda, ne seri! Imaš max deset minuta da to složiš!
– Dobro, dobro… ( narogušen, uzima koš i odlazi)
Ostali ulaze i sjedaju oko Vesne Spletikapić. Kukaj počinje:
– Moja sućut, gospođo Spletikapić. (gospođa Spletikapić samo klima glavom)
– Moramo vam postaviti nekoliko pitanja…
(gospođa Spletikapić samo klima glavom)
– Vaš suprug… Jel imao neprijatelja?
– Na tisuće…Nema gdje ih nije imao… Srbija, Bosna… Irak, Afganistan…
– Pa što radi… Je radio vaš suprug?
– Bio je profesionalni vojnik…
– To objašnjava ljubav prema oružju i one silne puške u sobi. No… Znate li nekoga konkretnog tko bi mu želio nauditi…
Vrti glavom, gleda u pod.
– Ne….
Kukaj: Gospođo, možete li nas gledati u oči? (gospođa Vesna nevoljko diže glavu)
(Kukaj se naginje Drotaru i šapće mu na uho)
– Možeš li ti nastaviti? Nešto moram provjeriti…
– Kukaj… Viši inspektore… Malo sam zaboravio proceduru…
– O svete mu značke Mihovilove… samo ispituj!
Drotar, nastavlja ispitivanje dok Kukaj gleda Vesnu Spletkapić (Kukaj gleda ženu grozničavo cijelo vrijeme dok Drotar nastavlja ispitivanje, usne mu se miču, stalno nervozno vrti prstima)
– Kad ste došli kući danas?
– U 12:45…
– Kako znate da je bilo 12:45?
– Pogledala sam na sat?
– U redu. Gdje je tada bio vaš suprug?
– Na podu.
– Što je radio?
– Ležao?
– Što ste onda učinili?
– Vrisnula sam.
– Što ste vrisnuli?
Vesna Pletikapić vrišti (Moj Luka, samo ne moja lutkica!)
– Dobro, dobro, dosta, vjerujemo vam… A potom?
– Pa nazvala policiju da prijavim ubojstvo.
– Tja… Kako ste znali da… Uz bocu mirogojčeka (nadmeno, kao da je popio svu pamet svijeta), kako ste znali da je mrtav, a ne samo mrtav pijan?
(Vesna uzdahne)
– Kad je mrtav pijan, hrče…
– Zašto mislite da su na stolu bile dvije čaše i boca onog otro… Brandyja?
– (nervozno) Otkud da ja znam, nisam ih ja valjda tamo stavila! Možda je imao gosta… Koji ga je ubio! Mog Luku, moju lutkicu!
– U redu, u redu… Još samo… Jeste li možda… vi ubili vašeg supruga? (gleda ispod oka, kao, postavio je lukavo pitanje)
– Pobogu, ne! Kako se usuđujete…
(Drotar se naginje Kukaju, šapće)
– Kukaj… Viši inspektore… Mislim da je žena nedužna.
– Šššš! Ne dekoncentriraj me!
(Vesna Pletikapić samo što ne brizne u plač, želi spustiti glavu, ali Kukaj naglo ustaje, rukom je hvata za bradu i zaustavlja, završava brojanje)
– 366, 367, 368… AHA! (slavodobitno)
(Vesna Pletikapić Kukaju koji je ne pušta) – Kako se usuđujete!?
– Gospođo Spletikapić…. Na vašem desnom oku izbrojao sam 368, a na lijevom 367 trepavica… (poseže u džep, vadi onu trepavicu pronađenu u čaši) Da nije možda ova?
– Nije!
– Je! Prepoznajem jeftine umjetne trepavice čim ih vidim! A jeftine trepavice ispadaju!
– Nije moja!
– Vaša je gospođo Spletikapić! Prestanite poricati činjenicu da će vas jeftine trepavice skupo stajati! Iskreno, za koliko ste ih dobili? Za dvajst? Za četrdeset s ugradnjom?
Ulijeće Ručerda, viče od sreće:
– Za pet! Za pet!
– Što za pet? Ručerda, to je ipak malo premalo, čak i za ovaj šrot od trepki…
– Ma za pet sam minuta složio ovo! (pruža sastavljen papirić)
– Daj vamo (Kukaj uzima papir zalijepljen selotejpom)
Uključuje se ponovo Vesna:
– Osim toga, zašto bih ga ubila? Voljela sam ga najviše na svijetu…
Kukaj, čita tekst na papiriću, smješka se…
– Baš zato, baš zato. Strast… Možda zato što ste bili ljubomorni?
– A na koga to, molit ću?
– Na… Evo, da vam pročitam… „dragu, milu Suzanu, cvijet njegova života, ljubav za sva vremena“?
Vesna Spletikapić se slama:
– Prokleta ništarija, prokleta ništarija… Cijeli sam mu život dala, a on jebe neku Suzanu meni za leđa… Voljela ga, kupovala najskuplju kozmetiku samo zbog njega…
Kukaj je prekida i ispravlja:
– Osim trepavica…
– Osim trepavica! I to je bilo prvi put da sam kupila tako jeftine!
Kukaj je prekida i dodaje:
– I zadnji…
Vesna Spletikapić nastavlja monolog:
– Đubre jedno, i još ostavi tu odvratnu poruku meni pred nosom, namjerno, da je nađem…. Ma đubre odvratno, svinja muška, svinja! Želio je pobjeći s njom i ostaviti me… Da, ubila sam ga, ali zaslužio je! Definitivno je zaslužio! I ubila bih ga ponovo!
(Kukaj, vrti glavom)
– U zabludi ste gospođo Spletikapić… Znate li uopće tko je Suzana? Suzy?
(Vesna Spletikapić, raspižđeno)
– Neka dronfulja, neka odvratna dronfulja!
– Ne bih baš rekao…Vjerujte mi, prelijepa je… I sam bih je rado imao…
– Što to govorite, kako se usuđujete?! Odvratno!
– Jer se radi o – pušci! Vaš je suprug jednostavno volio svoju pušku. A vi ste ga zbog toga ubili! Sramotno! Nisko! Drsko! Zbog jedne puške, i to na vodu!
Vesna Spletikapić, razrogačenih očiju:
– Ali…
– Gospođo Spletikapić, uhićeni ste! Niste dužni ništa iskazivati, ali… Sve što kažete može biti iskorišteno u mojoj autobiografiji!
Drotar se ubacuje:
–
Kukaj… Viši inspektore… Nije da proturječim, ali nije li to mimo procedure? Ne bi li trebalo reći „Gospodine/Gospođo XY, uhićeni ste radi kaznenog djela tog-i-tog, niste dužni ništa iskazivati, imate pravo na branitelja i na obavijest obitelji ili osobama koji odredite.“
– Zašto? Dugačko je to, tko će to zapamtiti?
– Imam ja šalabahter… (gura ruku u džep, Kukaj ga prekida, ne sluša ga, ne zanima ga)
– Osim toga, radim na knjizi o svojim podvizima. Moram se osigurati, da sve bude pravno čisto.
(Drotar vadi ruku iz džepa, a zatim problijedi)
– Isuse, zaboravio sam lisice!
Kukaj preokreće očima…
– Možda si ih mogao kupiti usput, a?
– Drotar, posramljeno…
– Imaš pravo, Kukaj… Viši inspektore… Ima neki seks šop u blizini? Mora biti… Skoknem ja, na brzinu, za čas sam nazad…
– Vjeruj mi, nema. Neka sad… Snaći ćemo se. (odmjerava gospođu pa se obraća kolegama)
– Pripazite mustru, da ne klisne!
Odlazi u sobu, čuje se roštanje, vraća se s krznom lisice, veže gospođi ruke krznom lisice.
(Kukaj, ponosno)
– Znao sam da mustra mora imati… sad je sve po PS-u! Ajmo, ekipo, palimo! (trlja ruke, prezadovoljan je sobom, veseo brzim zaključenjem slučaja) Bajdvej, jel znate da sam u Americi dobio nadmak Prljavi Harry?
– Jer si opak? (Ručerda pita)
– Ma jok, nego zbog ovog (pokazuje fleku od pekmeza na košulji) Uvijek mi kapne!
Kraj prve epizode
EPIZODA DRUGA
Kukaj, Drotar i Ručerda sjede u Krunskom dokazu, jednom od kafića preko puta postaje, i šute. Drotar nervozno tapka prstima po stolu. Kukaj nezainteresirano srče kavicu, Ručerda tipka po mobitelu.
Sjede dugo, u tišini. Na koncu, Drotar progovara:
– Nego, dečki…. Ima šta novo na poslu?
Kukaj ga blijedo gleda, a Ručerda se ubacuje:
– Bokte, Drotar, kolege smo u pizdu strininu, radimo zajedno… Kaj se tebi događa, događa se i nama!
– Dobro, dobro… (pomalo uvrijeđeno) Kaj odmah… Ubija me ova tišina. Kao da si nemamo kaj za reći, a znamo se godinama!
– Ručerdu, mejbi bejbi. Mene poznaš, nema tjedan dana. (Kukaj s prizvukom soljenja pameti, nakon što se promeškolji i nalakti)
– Je. Ali imam osjećaj da te znam godinama.
– Ma nemoj. Vodujunou?
– A?
– Kaj ti znaš?
– Znam da si policajac, recimo.
– Uau. Brao, Drotar, brao! Kongrats! (posprdno)
– Pa to mi govori sve o tebi.
– A što to točno?
Dulja stanka. Drotar zvjera po kafiću. Na kraju veli:
– Dobro, dobro, ne mogu se sad sjetiti baš svega…
– Baš… – Kukaj odmahne rukom.
Uto dolazi gazda do Kukaja i vidno zlovoljan baca neku lovu pred Kukaja na stol.
– O, thanks. Bajdvej, sori, frende, malo sam tanak. Plaća je daleko, a tvoj kafić blizu. Jeb ga, sori. Thanks za ovaj mali predujam. (sprema lovu u džep, a gazda narogušen odlazi)
– Kakav predujam? Drotar i Ručerda uglas.
– Pa za reket, nego za što?!
Svi učas, u čudu, taman otvorili usta da nešto kažu.
Kukaj odmah podiže ruku i zaustavlja ih prije nego što izlanu.
– Prvog kojem padne na pamet da me pita otkad se ja bavim tenisom, nagurat ću ovu flašu u jednjak, a onda će još popiti i metak. S ledom!
– Meni je prvo na pamet pao badminton… – Drotar ozbiljna lica.
Prije nego što Kukaj stigne odgovoriti ulijeće Ručerda.
– Ali ovako, na ovaj način?
– So what? Da ne tražite od mene da radim nešto ispod stola? No way! Samo čisto i transparentno! – Kukaj širi ruke i pokazuje dlanove.
– A što ako netko vidi?
– A što vidi? Vidi kako gazda svojoj regularnoj mušteriji vraća kusur.
– Dva soma kuna?
– Sou vot? Možda nisam imao sitnog pa sam mu dao pet soma! Guys, ne jebite me sa sitnicama! U Dubrovniku se ovaj mulj (podiže svoju šalicu sa stola) i čaša vode iz vodokotlića (podiže čašu sa stola) plaćaju suhim zlatom!
– Ali mi smo u Dubravi… (Ručerda)
– (Kukaj, gledajući ga poprijeko) E, halo, šta sam rekao maloprije – sitnice out! (nastavlja ležernije) Nego… (vrti kažiprstom iznad praznih šalica) Hoćemo još nešto ili?
Drotar i Ručerda mimikom lica i pokretima glave potvrđuju da su za.
– Drotar, imaš ti još za rundu?
– Pa ti si upravo ubrao dva soma, zašto ja?
– To mi je za alimentaciju.
– Nisam znao da si rastavljen.
– I nisam. Štedim ako jednog dana budem. Ju nou, ju never nou… Ju nou, policijski posao i žene… Ju never nou.
Ručerda: Daj, Kukaj… Voc d point? (s prizvukom sprdanja na Kukajevo neprestano ubacivanje engleštine)
Ovo: Ju nou or ju never nou… Dec d kveščn! – Kukaj ispaljuje prosvijetljeno, ponosno, nadmeno
Ručerda: Znaš, tebe izgleda ta Amerika malo… malo… (trese otvorenim dlanom pored glave sugerirajući da je malo šubnut) znaš, ju nou. (opet s prizvukom sprdanja na Kukajevo neprestano ubacivanje engleštine). Usput, tajnovit si nešto po pitanju te Am…
U taj čas Drotar i Ručerda primjećuju da se netko približava stolu, okreću glave prema došljakinji. Kukaj je ne vidi, prilazi im sa strane, izvan je njegovog vidnog polja.
– Kono…
– Barica!
– Što je, momci? Nešto ste rekli? – govori dobro građena žena u četrdesetima u pripijenoj crnoj majici i uskim trapericama. Na nogama – dokse.
– Aha. Može još tri kave i… Jedan dupli konjačić za mene. (pokazuje došljakinji prstima ne gledajući u nju .
Drotar i Ručerda trkaju ga svim slobodnim udovima.
– Koji vam je ku… Kukaj napokon diže pogled, gleda najprije ženu pa kolege. Sliježe ramenima, širi ruke.
– Kaj, pa konobarica…
Žena baca policijsku značku na stol, strijelja Kukaja pogledom.
– Barica Kono. Tvoja nova šefica, Kazimire! Što ja to čujem o policiji i ženama, a?
Kukaj petlja.
Sori, čuj, nisam znao… Tek sam… Dečki mi nisu… Slušaj, kaj si bila na godišnjem? A ono o ženama… Nije ono što misliš… Ne da posao nije za žene nego da zbog prirode posla dolazi do rastava, ono, ju nou, kao u američkim film…
– Doći ćeš ti malo sad do mene, Kukaj, i neće biti kao na filmu nego kao na streljani! U moju kancelariju, čim prije! – pokupi značku, okrene se žustro, silovito i odmaršira iz kafića.
Gazda kafića trči za njima, maše pištoljem
– Drotar, jesi ti to mejbi zaboravio platiti? (pita Kukaj zabrinuto)
– Nisam, majke mi, ostavio sam i napojnicu…
– Zašto onda gazda viče, vitla faking ganom i trči prema nama?
Drotar naglo zavlači ruke pod kaput i posvuda opipava…
– Zaboravio sam pištolj…
Zadihani gazda do Drotara i predaje mu pištolj.
Kukaj gazdi: Thanks, stari. Sljedeći put imaš popust. Šalim se, naravno (namiguje, tapša gazdu i otpravlja ga, a zatim se okreće Drotaru) – Drotar, ako si ti normalan… Netko će jednom nastradati zbog tebe!
– Ma bez brige (premećući pištolj po rukama), ionako sam zaboravio metke…
Čuje se hitac. Vidimo prestravljenog Kukaja kako gleda u rupu na svojoj jakni u visini srca i posrće.
Užasnuti Drotar razrogačenih očiju, hvata se za glavu:
– Ajme, oprosti, oprosti…
– Zaboravio si ti, zaboravio… Ali metak u cijevi! Đizs Krajst, Drotar, ubit ću te… – Kukaj prestaje posrtati i iz unutarnjeg džepa vadi metalnu pepeljaru u kojoj se zaustavio metak – da nisam maznuo pepeljaru iz kafića sad bih bio mrtav! (tura pepeljaru Ručerdi u ruke i kreće prema Drotaru da ga zadavi)
Drotar, preplašeno, s rukama ispruženim ispred sebe:
– Kukaj… Vidiš da se zločin ipak nekad isplati…
Kukaj, sada potpuno izvan sebe, gleda Drotara krvoločno.
– A ne! A ne! To ćemo tek sada doznati!
Drotar uzmiče, Kukaj stupa prema njemu, taman da će ga dohvatiti kad zagalami Ručerda:
– Čekaj, stani, nemoj, griješiš!
Kukaj zastaje, napola se okreće prema Ručerdi, širi ruke.
– What? Gdje griješim? Pa frajer me zamalo kilnuo!
Ručerda vrti glavom i kažiprstom pokazuje da to nije točno.
– Letimičnim pregledom dokaznog materijala (pokazuje pepeljaru) zaključujem da bi metak ionako promašio vitalne organe…
(Kukaj se potpuno okreće prema Ručerdi i kreće ga zadaviti)
Nova scena. Kukaj kuca na vrata kancelarije Barice Kono.
– Naprijed!
Kukaj otvara vrata i ulazi.
– Evo me.
Barica Kono sjedi za stolom, nešto gleda, zapisuje, tek nakon par sekundi diže pogled.
– Sjedi (pokazuje na stolac, primjećuje rupu na Kukajevoj jakni). Kakva ti je to rupa?
– Ma ništa… To se tako nosi u Americi… Moda. Popularno među ljudima s kojima sam radio.
Barica duboko udahne, kao da se nečeg prisjeća sa sjetom.
– Amerika, Amerika… (onda grakne) Ovo nije Amerika, Kukaj! Ovdje ćeš raditi kako ja kažem!
Barica iz ladice vadi podeblji fascikl i baca ga pred Kukaja na stol. Na fasciklu je njegovo ime.
– Što je ovo?
Kukaj se naginje nad fascikl, stavlja dlan na njega.
– Izgleda kao moj američki dosje…
– Izgleda kao tvoj američki dosje… Naravno da je to tvoj dosje! Ali kakav je to kurčev dosje? ( silovito otvara fascikl iz kojeg lete stranice)
Kukaj prebire po stranicama na kojima je crnim flomasterom išarano sve osim njegova imena i prezimena.
– A… (češka se po bradi) Tajni dosje? (nastavlja se češkati po bradi, gleda u išarane redove, a onda slegne ramenima i gurne dosje prema šefici) – Jes, jes… Znaš kakvi su, tajne operacije i to…
Barica stavlja ruke na kukove i nakreće glavu i nagne se prema Kukaju)
– Ajde mi molim te, kao dragoj šefici, šapni barem jednu…
Kukaj se češka po tjemenu.
– Ne znam bih li smio… A i još mi nisi draga. (Barica ga ošine pogledom) Ajd dobro, jedna ko nijedna… Išao sam na prije dvije godine na tajnu operaciju žuči. Jebi ga, bili smo pred rješavanjem ključnog slučaja, nisam htio da me skinu…
– Znaš šta? (Barica ljutito grabi fascikl i baca ga u koš za smeće) Fućka mi se za Ameriku i što si tamo radio, ali… Ovdje nema tajni i tajnovitosti, Kukaj! Od sada… Što znaš ti, znam i ja, jasno?!
– Dobro, dobro, Kono, pliz, smiri se… Aaa…
– Šta a?
– A znaš li tko je stvarno ubio Kennedyja?
Barica traga papirić iz blokića, piše nešto, diže papirić i pokazuje ga Kukaju (gledatelji ne vide što piše)
– A… Tko je otrovao ruske špijune prebjege?
Barica traga papirić iz blokića, piše nešto, diže papirić i pokazuje ga Kukaju (gledatelji ne vide što piše)
– Aha. A… Jesmo li sletjeli na Mjesec?
Barica traga papirić iz blokića, piše nešto, diže papirić i pokazuje ga Kukaju (gledatelji ne vide što piše)
Kukaj, češkajući se po glavi, zadivljeno:
– Fuck me, znaš sve!
Barica se diže, upire prstom u Kukaja, strogim glasom:
– Fuck you! Hoću da me informiraš o svakom svojem koraku, jasno!?
– Jasno, jasno… ne može biti jasnije…
– I da znaš, držim te na oku, Kukaj… Jasno?!
– Jasno, jasno…
– A sad, na posao. Jasno?
– Jasno…
(Kukaj izlazi iz kancelarije, zatvara za sobom vrata, tare rukom znojno čelo, ogledava se lijevo-desno niz hodnik pa krene oborena pogleda lijevo prema izlazu iz postaje umjesto da krene desno prema uredu). Odjednom, trgne se na povišeni ton pred sobom
– Kuda, Kukaj, kuda?! Jesam ja rekla da se baciš na posao i da te držim na oku!?
Ispred njega stoji Barica Kono i strijelja ga pogledom. Kukaj, izbezumljen:
– Šefice?
– Natrag! Hitro!
Kukaj se osvrne prema sobi B.K. iz koje je upravo izašao, ali kad okrene glavu nazad, B.K. više nema pred njim.
– K… Kako?
Češe se po glavi, misao mu ne da mira, ubrzanim korakom vraća se do kancelarije B.K. i upada bez kucanja. Za stolom sjedi B.K. i strijelja ga pogledom.
– Još si tu?! Šta sam ti ja rekla, Kukaj?!
Kukaj trlja oči u nevjerici…
– Faking imposibl…
B.K. ustaje, ljutito.
Nisam to rekla! Ne možeš zapamtiti dvije rečenice, a bavio bi se ovim poslom? Rekla sam…
Kukaj je prekida.
– Da se bacim na posao i da me držite na oku…
– Tako je! A sad, gubi mi se s očiju!
Kukaj izlazi iz kancelarije, mrmlja si u bradu
– Fakin anbilivbl, fakin anbilivbl…
—— nova scena ——-
Prostorija s detektivima i detektivkama. Policajci i policajke se muvaju, ali uglavnom vlada tišina. Svi nešto rade, kuckaju, zapisuju, Kukaj ulazi bez pozdrava. Tihu i radnu atmosferu razbija iznenadna zvonjava telefona. Svi dižu glave i poglede upiru u Kukaja. Kukaj staje, širi ruke, sliježe ramenima, frkće nosom kao da mu nešto vonja.
– What? What?! Dobra vam je fora, guys, ali nisam ja prdnuo…
Svi spuštaju poglede i vrte glavama. Osim jednog. Kukaj hvata njegov pogled.
– Šta, ti si?
– Ne, nego se javi više… Tvoj jebeni telefon zvoni!
Kukaj odlazi do svog stola, diže slušalicu:
– Halo?
– Halo, Drotar je.
– Šta si sad zaboravio?
– (stanka on nekoliko sekundi) Pa… ništa.
– Pa šta onda hoćeš?
– (stanka od nekoliko sekundi) E sad sam zaboravio! Kad mi prekidaš misao!
Kukaj stavlja slušalicu na prsa, navali na tipku za prekidanje veze i pritisne je divlje nekoliko puta pa ponovo slušalicu prisloni na uho.
– A?
– Čuj, nešto mi je prekidalo…
– Bit će da je tvoja misao. I, šta sad?
– I… (stanka) Sad sam se sjetio! (stanka)
– No… Gukni, golube!
– Imamo ribu na lešo!
(Kukaj baca pogled na veliki zidni sat u uredu, tek je 10 sati)
– Malo mi je rano za ručak, Drotar…
– Nisam mislio na ručak… Ubijena žena. Ručerda je već na poprištu. Ja upravo krećem.
– Debilne su vam te faking šifre, samo da znaš, Drotar. Sjebat ćete mi apetit. Nego… Evo i mene. Adresa?
– Čibukandžijina 23. To ti je odmah kraj…
Kukaj spušta slušalicu i grabi policijsku jaknu sa stola. Taman da će izjuriti kad…
– Ej, moja jakna! Gdje ćete s njom, inspektore? (to govori onaj jedan uniformirani policajac iz prve epizode, uz njega je i drugi pajdo)
– Ojoj, sori, automatski… Navika… Iz Amerike.
– Tamo ste krali jakne? (okreće se uniformiranom pajdi) – Si čuo ovo? Tamo inspektori kradu jakne! (smijeh)
– Ha, ha, ha. Faking fani…
Grubo baca jaknu na policajca koji je jedva hvata i odlazi.
– Koji mu je kukurikurac? (drugi pajdo)
– A pusti ga, Amerika ga je izgleda gadno sjebala… Nego… Si čuo o Zagorcu i norcu?
– Generalima?
– Koji crni generali? Vic, buraz!
– A to! Jesam, jesam!
– Jel da je dobar?
– Najjači! Mogao bih ga slušati cijeli dan!
– Hoćeš? (pruža mu telefon, drugi pajdo uzima, prislanja na uho, prvi se pajdo primiče drugom sve dok se ne dotaknu glavama)
Obojica slušaju i stanu se smijati kao ludi na brašno
Kukaj juri hodnikom kad odjednom iz ureda izlazi Barica Kono.
– Ej, gdje ćeš ti?! Jesam ti rekla da budeš na radnom mjestu?
– Ali baš idem…
– Ideš pravo na mjesto! (upire prstom u Kukajeve cipele) Svaki korak! (upire prstom u oko) Na oku!
– Ali…
– Natrag, iz ovih stopa! Korak! Oko! (ponavlja pokrete)
Prolazi pored barice pognute glave ali ljut. Vraća se u ured, baca se na stolac i zavrti se u njemu. Pali kompjuter. Laća se telefona, zove Drotara.
– Alo, alo?
– Di si… (Kukaj pjevuši kao song TBF-a)
– Taman stigao. Izbodena, tko zna koliko puta…
– Pa koliko?
– Ne znamo još, eno Ručerda još broji…
– A šta ti radiš?
– Naručujem pizzu. Jeb’ ga, uvijek im treba najmanje dva sata da stignu…
– Žena je mrtva, a ti misliš na krkanje! Stvarno nemaš nimalo poštovanja prema žrtvi…
– Kako nemam?! Naručio sam tri! Za Ručerdu, mene i… Gospođu.
– What?! Misliš da će se dići iz mrtvih kad stigne klopa? Još nisam čuo za tako dobru pizzu!
– Ma znam da neće, podijelit ćemo njenu Ručerda i ja… To je iz pijeteta, Kukaj! Zašto misliš da se ne znam ponašati? No… Pusti sad to. Di si ti? Dolaziš?
– Ne. Pst. Stop. (sprečava Drotara da išta kaže prije nego što i pomisli išta reći). Duga priča. Nema veze. Mogu ja to i iz ureda.
– Pojesti pizzu? Uau! (s divljenjem)
– Ne, Drotar. Riješiti slučaj!
– Tako nešto još nisam čuo!
– E pa zato, Drotar, sad pažljivo slušaj. Znate li išta o žrtvi?
– Žena, majka…
– Kraljica? (Kukaj se pravi pametan i šaljiv)
– Kućanica. Srednja klasa. Pedesetitri godine. Bavila se akupunkturom…
– Još nešto?
– Nema tragova provale, izgleda da nije pljačka… U novčaniku smo pronašli 2000 kn, sve 2×500, 3×200, 3×100 i 2x 50, ja brojao… Ček, ček… Viče mi Ručerda da je ipak 1800!
– Ti brojao, a Ručerda te ispravlja! Jel vi znate brojati?
– Znamo, jbte, zašto odmah vrijeđaš… Zaboravio sam odbiti iznos za pizze…
– Maj Gad Đizs, Drotar, to je pljačka!
– Nije, nema šanse, koji bi kreten ostavio toliku lovu u novčaniku… A, pardon, ti misliš na nas? Uvijek to radimo, nemaš brige!
– Govorim o pizzama! Tri za 200! Ja naručujem pizzu za 35 iz Pizzara i brutalna je! Rili gajs, niste normalni!
– Ozbiljno? Dat ćeš mi broj!
– Ok, ok, dat ću vam. A sad ti daj još malo meni o slučaju, pliz.
– Evo, baš mi govori Ručerda da je izbodena 188 ili 189 puta. Za jedan ubod još nije siguran. Mogla bi biti i pčela ili osa, kaže…
– Dont fak mi, Drotar! Kakvi su to ubodi nožem koje ne možete razlikovati od uboda pčele?!
– Ili ose… Tko je rekao da se radi o nožu? Ne sjećam se da je itko spomenuo noževe…
– Jasno mi je, Drotar, da se ti ne sjećaš, ali ovaj put se ne sjećaš s razlogom, priznajem… Pa čime je izbodena? Šivaćim iglama?!
– EEE (ispušta zvuk kao na onaj signal na kvizovima), odgovor nije točan! Pletaćim!
– Đizs, Drotar, da sam sad tamo, izbo bi vas obojicu pendrekom! Ubod pletaćom iglom ne razlikujete od uboda ose?!
– Ili pčele, ili pčele… Pa što, kao da nije mogla biti divovska os…
– Ček, ček, Drotar… Sad me nešto čačka… Čime si ono rekao da se bavila žena?
– Akupunkturom?
– I izbodena je 189 puta?
– 188. Za jedan…
– Dosta s pčelama ili osama! Toliki broj uboda smrdi na zločin iz mržnje… A tko te može mrziti više od od… od… (Kukaj razmišlja)… Pletaće igle, brrr. Akupunktura… Imala je praksu?
– Ne. To joj je bio hobi. Bockala je samo obitelj… Kažu susjedi da je bila ovisna o igli…
– Bila je i narkomanka?
– Ma ne, Kukaj, nego nije mogla bez svojih iglica i akupunkture, bola ih je više puta dnevno… Svaki dan. Od jutra do sutra. Od zore do…
– Dobro, dosta, jasno mi je! Suprug!
– Što suprug?
– Suprug ju je ubio. Bilo mu je dosta bockanja, dopizdilo mu. Ja bih nekog zadavio već nakon prvog uboda! Ne odobravam, ali razumijem!
– Kukaj…
– Što?
– Koji od njih devet?
– What?
– Imala je devet muževa, ono, kao mačka…
– Mačke imaju devet života, a ne supruga, Drotar!
– Ovisi kako gledaš… I to je život, mislim, suprug i to…
– Izludit ćeš me, Drotar, izluditi! Ok, ok, daj da razmislim… Onda je ziher kćer… Ili sin!
– Kukaj…
– What?
– Koji od njih 12?
(Kukaj se češe po tintari)
– Bem ti slučaj… Čekaj malo, imam ideju! Ostani na liniji!
Kukaj otvara Google, upisuje riječi – Čibukandžijina, ubojstvo, žena, akupunktura… Klikne i istovremeno izgovara:
– I’m feeling lucky…
Kukaj gleda link na Wikipediju koji kaže: Marko Bolan, sin Tereze Bolan, u napadu bijesa i ludila 18. rujna 2018. izbo je svoju majku 189 puta pletaćim…
– Što si rekao, Kukaj?
– Danas ti je sretan dan, Drotar! Riješio sam slučaj! Da nisam, nastradali bi i ti i Ručerda koliko ste mi digli živac! Marko Bolan, sin, je ubojica! I, for jor informejšn, nije bilo nikakvih faking pčela ili jebenih osa! Manijak ju je izbo 189 puta! Nađite ga i privedite!
– Kak… Kako? Daj mi reci kako, Kukaj?
– Da ti ne bih rekao, Drotar! Idi u Ameriku i školuj se! Samo ga privedite i pritisnite. Priznat će, vjeruj mi! (spušta slušalicu, zatvara Google i ustaje pun sebe, razmetno, odlazi do stola onog lika koji mu je bezobrazno odbrusio da mu telefon zvoni)
– Ej, ti seljačino! Znaš zašto sam u Americi dobio nadimak Hemingway?
Inspektor nevoljko diže glavu, koluta očima, okreće se u stolici prema Kukaju, širi noge, ruke stavlja bahato na naslone, bahato trzne glavom:
– Ne, zašto?
Kukaj mu zalijepi šamarčinu da se ovaj zavrti na stolcu za 360 stupnjeva, drži se za glavu, ne može doći sebi od šoka (tiho se čuju zvona dok mu glava leluja, ono, slično kao u crtiću)
– E pa zato, majmune! (glasno, brutalno, a zatim smireno, onako, kao da filozofira) I zato nikad ne kenjaj kome zvoni. Tebi zvoni.
Kraj druge epizode