Nikad Denis Giljević nije mislio (bezočno laže!) letjeti scenarističkim zračnim prostorom, no jednog mu je dana stigla prijateljska molbica da iskemija nešto. Ono što je iz toga proizašlo, znači ovo što vidite, pilot podrezanih krila, rezultat je alergijske reakcije na narudžbu – D.G. naprosto mrzi raditi po narudžbi!
OPREZ: Verzija je gruba poput ruku berača pamuka, nerafinirana, nezgrapna, nedorađena… Ali unatoč svim manama, i mjestimično duhovita.
EPIZODA PRVA
Soba. Totalni nered i raspašoj. Zizo u krevetu. Spava. Počinje zvoniti alarm, neka melodija na akustičnoj gitari. Zizo se vrti, pokriva se po glavi, na kraju pruža ruku, pipa telefon, gasi alarm i okreće se na drugu stranu… Ali glazba ne prestaje. Ponovo se okreće prema telefonu i grabi ga. Gleda ga, nije mu jasno. Zatim naglo zgrće poplun sa sebe i uspravlja se u sjedeći položaj. Na vratima stoji mama i svira akustičnu gitaru.
– Dobro jutro, ljenguzo. Znaš koliko je sati? (odlaže gitaru)
– Daj, mama, nisam baš dobro spavao noćas… Osjećam se usrano…
Mama preokreće očima.
– Da nisi možda zaspao u fekalnom položaju?
Zizo preokrene očima, spušta noge na pod. Proteže se, a zatim uzdahne i upita:
– Mama… Pliz, moš mi na brzinu napravit jaja?
– Mislila sam da sam ti ih napravila prije 30 godina. Ali izgleda da ti ih je netko razbio čim si napustio rodilište.
– Daj, mama, ne počinji, pliz… Kaj si opet ustala na lijevu nogu?
– Pa… Može se reći.
(Diže i pokazuje lijevu nogu. Na nozi su ostaci pseće kakice)
– Opet nisi izveo Peću.
(Zizi bježi zluradi smiješak)
– Daj, mama, sad ću ga… Nikad nije kasno! (govori Zizo pomalo podrugljivo, a pomalo kao da je popio svu mudrost svijeta) Peća! Dođi, Peća!
Pas veselo utrčava u sobu, zabija se njuškom Zizi u jaja, digne nogu i popiša mu se po stopalima.
– Pas mater!
Zizo diže ruke i noge u nevjerici. Sad se mama smješka.
– Pa… Mislim da ovoga puta je. (kaže majka, pa dodaje rezignirano, ali i s ljubavlju)
– Pobriši to, a mama ti ide spremiti jaja. (odlazi)
Zizo grabi prvu majicu i nevoljko briše pseću mokraću. Gurne majicu pod krevet (pod krevetom je hrpa zgužvanih majica). Odlazi u kupaonicu u gaćama. Pere noge sjedeći na rubu kade. Pere pazuhe, zatim pere zube, gleda se u ogledalu i radi grimase. Ogleda se oko sebe, a zatim nategne gaće i nad lavaboom na brzaka pere pišu – naravno, to se ne vidi, sve je to snimano s leđa)
Izlazi iz kupaone i kreće ravno u kuhinju. Tamo vidi Peću kako se propinje na stol i liže jaja na oko.
– Mama, zašto pas liže jaja!?
(mama, viče iz druge sobe)
– Zato što može!
– Ma, Isuse, mama, zašto Peća liže moja… Ma zaboravi.
(vuče Peću koji je zabio njušku u jaja sa stola pa baca ostatke u smeće. Viče mami)
– Mama, ima nekaj drugo osim jaja?
– Pronađi sam!
– Daj, žuri mi se, pliz! Pomozi!
– A kad ja tebi nisam pomogla, Zizo? (mama ponosno i zagonetno)
– Daj, mama, nije mi sad do igre… (mrmlja za sebe, ali kreće rovariti po kuhinji)
(otvara frižider – u njemu stoji ceduljica HLADNO, osvrće se kreće prema ormariću kraj sudopera, otvara, tamo stoji ceduljica TOPLO), baca pogled prema mikrovalnoj, otvara – ceduljica TOPLIJE, saginje se uz obližnji šporet i otvara vratašca pećnice – ceduljica VRUĆE, ceduljica je naslonjena na posudu s pitom od jučer)
Zizo, opet više za sebe, koluta očima.
– Baš ti hvala mama.
Grabi pitu, jede s nogu, uz grimasu.
– Ak je ovo vruće…
Zizo, i dalje samo u gaćama, dolazi do vrata mamine spavaće sobe. Mama sprema krevet. Na krevetu je neka službena kapa. Kad čuje Zizu kako dolazi, brzo grabi kapu i skriva je iza leđa. Zatim je skrivećki ispušta i nogom ju šutne pod krevet.
– Mama, bajdvej, jel dolazio poštar?
Mama, vrpolji se, skreće pogled.
– Nije…
– Daj ne muljaj, zakaj sam onda sinoć čuo dahtanje i cvilež iz tvoje sobe?
– Možda sam ćeškala Peću? Znaš da voli kad ga se po trbuhu…
Zizo nakreće glavu, gleda mamu ispod oka.
– Da si češkala Peću, dahtao bi, zavijao i cvilio on, a ne ti…
– Dobro, dobro, zar ne smijem i ja malo uživati?
– Ma smiješ i puno, mama… Uostalom, ne zanima me to, samo ti brij, zdravo je to, nego… Jel donio neko pismo za mene?
Mama, gleda u stranu, na kraju nevoljko vadi pismo iz džepa…
– Evo… Ovo.
Zizo gleda kuvertu, na njoj piše Zizo Križić-Kružić, adresa Zgb, itd., otvara je, čita naglas:
Dragi moj Zizo,
Znam da mnogo očekuješ od ovoga, ali razmišljao sam i na koncu shvatio…
Sad kad te trideset godina nisam vidio, nema smisla da ti glumim oca. Žao mi je ako sam te još jednom razočarao, ali tako je najbolje. Za obojicu. Poštuj i čuvaj mamu. Nikada je nemoj ostaviti, voli je kao što ona voli tebe.
Tvoj otac
Zizo, uzdahne, spušta ruku s pismom.
– Oke, mama… A sad mi daj PRAVO pismo…
– Ali, Zizo, sine… To je pravo pismo!
– Aha, je… Samo što si ga napisala ti, a ne tata!
– Ma nemoj! (uvrijeđeno)
Zizo joj pruža pismo i pokazuje potpis:
– Nikad od tebe falsifikatorice, mama… Ovo je tvoj potpis! Tatin potpis ima precrtane kružiće! A sad, daj mi pravo pismo!
– Zizo…
– Mama!
Mama pokazuje na sat.
– … imaš razgovor za posao…
– Isuse, razgovor! Ali kad se vratim…
(Zizo prijeti mami prstom)
– Kad se vratiš, Zizo, obećavam!
(Mama iza leđa križa prste)
Zizo odlazi u svoju sobu i stane je prevrtati. Nakon nekog vremena izlazi izbezumljen i juri mami u dnevnu sobu. Usput viče:
– Mama, kaj radiš? Moš malo doć? (zastaje na vratima dnevne sobe)
– Evo, niš… Gledam neku novu domaću seriju… Kao, sit-com… Užas, na šta bacaju naše pare… (mama vrti glavom, Zizo baca pogled tipa “nisam li ovo već negdje vidio” na ekran, a na ekranu je upravo ova scena koja se odvija u njihovom stanu ili bilo koja druga dosad odigrana, svejedno, Zizo se zatim naglo trgne, kao probuđen iz hipnoze, pa upita:
– Si možda vidla diplomu?
– Jesam. To je dokument, potvrda o uspješno završenom visokom obrazovanju.
– Moju diplomu, mama! Nema je! Izgleda da sam je popušio!
Mama, zabrinuto, s pretjeranim, isforsiranim sažaljenjem.
– Pa što nisi rekao, dala bih ti ja dvajst kuna za cigarete, nisi trebao…
– Daj, mama, znaš kaj mislim. Imam razgovor za posao, tražit će diplomu!
– Super, ako će je tražiti oni, ne moraš ti! Stvar riješena!
– Đizs, mama, kaj ti je danas?
Mama ga gleda ispod oka.
– Da ti opet pokažem nogu?
(Zizo, pomalo nervozno i uvrijeđeno)
– Ne, mama, ne treba. Viđao sam i bolje. Daj sad, pliz, pomozi…
Mama, zagonetno.
– Diploma ti je tamo gdje je u ovoj zemlji najpoželjnije da bude…
Zizo duboko uzdahne, zavrti glavom i pohita u svoju sobu. Vadi diplomu iz kante za otpatke.
Govori, više za sebe:
– Thanks, mama…
Odijeva se na brzinu (bijela maja, trapke, starke), grabi diplomu, ubacuje je u ruksak s drugim papirima, odlazi pozdraviti mamu.
– Bok, mama!
Mama se okreće, gleda ga, preneražena je.
– Ajme, Zizo, pa nećeš valjda takav na razgovor?!
Vidimo sljedeći prizor:
– Ali… Ti si mi poklonila tu majicu… I rekla si da ti je baš drago kad je nosim!
– Da… Jer sam htjela da te ponekad nalupaju. Ja za to nikad nisam imala srca… A trebala sam!
– Daj, mama, znaš da se batinom ništa ne postiže. Nekad je mrkva učinkovitija… Možda da si češće koristila mrkvu…
– Možda, Zizo, možda… Nakon što je mrkvica noć provela u ledenici! Sad ću ti donijeti drugu, a ti skidaj ovo!
Zizo se skida, mama odlazi u sobu, vraća se, baca mu novu majicu u ruke. Zizo je oblači.
Vidimo sljedeći prizor
– Sad si mi će-će… Plava ti baš dobro stoji… Sretno na razgovoru!
– Bok, mama…
Zizo izlazi iz stana.
—- nova scena —–
Zizo u prolazu pozdravlja susjeda koji nešto nespretno petlja s kvakom.
– Dobar dan, sused…
– Bok, Zizo… Nego onaj vaš pas opet cijelu noć…
Zizo, prekida ga, skreće s teme.
– Da, da… Kaj, opet vas žena ne pušta unutra?
– Ma ne… Nego ja nju ne puštam van. (iz stana se čuje dernjava – ne dolazi mi više na oči, pijanduro ogavna, odvratan si!)
– Nemoj tako, draga, znaš da bih ti dao sve…
(iza vrata se čuje: Super, onda oću razvod!)
– Kak moš bit tak okrutna… Kaj nemre nekaj jeftinije? Telkač, mikrovalka, skijanje, nekaj… Da si ga mogu priuštit, znaš da bih ti ga dao…
(iza vrata: svinjo pokvarena!)
(susjed se okreće Zizi, razočarano ga gleda)
-Što?
– Jel vidiš ti kak je nemoguća? Koliko sam joj puta rekao da kompjuter može biti pokvaren, bojler… Svinja… Svinja može biti jedino prljava…
– Susjed… Oprostite, al stvarno kasnim….
Zizo juri niz stepenice i izlazi na ulicu. Prosjak stoji pored kontejnera, ispred dućana. Iskorači prema Zizi.
– Gospodine, može kuna?
Zizo zastaje.
– A što će ti?
– Da si kupim firmu… Pa za hranu, čovječe!
– Ha, gle… Da si u devedesetima…
– Da sam u devedesetima ne bih te molio za hranu nego za sahranu…
– Nisam to mislio, nego… Nema veze… Čuj, kaj ne bi mogao pokušati potražiti neki pošten posao umjesto da žicaš po ulici…
(Mama, na prozoru, maše kuverticom na kojoj je kvačica, sprema se baciti kuverticu, viče)
– Zizo, zlato! Zaboravio si novčeke koje si me sinoć tražio!
(Mama baca, Zizo hvata, prosjak i Zizo gledaju se par trenutaka značajno)
– A zašto misliš da prosjačenje nije pošten posao, a? Da nije pošten, msliš da bi dobio priznanje HUP-a?
– Hrvatske udruge poslodavaca?
– Hrvatske udruge prosjaka. No, hoćeš mi više dati tu kunu ili ne?
– Zizo gura ruku u džep, vadi kovanicu, pruža prosjaku, no u zadnji tren povuče ruku k sebi.
– Ziher je za hranu, a ne za neku brlju? (Zizo trza glavom prema dućanu)
– Nek mi babu zgazi kamion ako nije za hranu.
(Čuje se škripa kočnica, ženski vrisak i tup udarac. Najprije se obojica ogledavaju, a onda Zizo gleda prosjaka ispod oka, prosjak odgovara)
– Nije moja. Moja je nepokretna.
Zizo napokon pruža kovanicu.
Prosjak trza glavom prema kontejneru. Zizo se iščuđava.
– Kaj, da ti ubacim u kontejner?
– Pa kaj se čudiš? Više stane nego u kapu!
– Je, je, baš… (Zizo klima glavom, ali očito je da ne vjeruje)
Zizo otvara kontejner i ubacuje kovanice. (čuje se zveckanje, Zizo Zastaje, osluškuje, onda vrti glavom, tipa, ne, nemoguće)
Zizo odlazi. Prosjak vadi mobitel iz džepa, ukucava broj i javlja se.
– Ej, Chen! Kaj ima? Ona dva kontejnera kineskog povrća… Da, za dvajst po toni, onak kak smo se dogovorili. Što? Samo ako uzmem i kontejner pasa? Šta će mi džukele, Chen!? Za hamburgere? Ako me provale… To su fini psi? Aj, nek ti bude… Šalji.
Zizo hoda ulicom, zazvoni mu mobitel. Na ekranu piše lea. Javlja se.
– Dobar ti dan, mileni! Pusica! Kaj radiš? (umilnim glasićem)
– Evo, jurim na razgovor za posao…
– Micica moja, takvog te volim! Si možda pročitao moju poruku?
– Di?
– Pa na Fejsu (pomalo uvrijeđeno)
– Nisam, Lea, bila mi je gužva, sori…
Par trenutaka tišine.
– Ne zanima te moja poruka?
– Ma zanima, Lea, ali…
– Tebe moja poruke ne zanimaju iako su važne…
– Isuse, Lea, zanimaju… Daj, evo, samo mi sad reci kaj si mi tako važno poslala?
– 100 pusica i 100 smajlića!
– Super, thanks. Nego, možemo se poslije čuti… Kasnim… A još se i osjećam usrano…
– Da nisi možda zaspao u fekalnom položaju?
– Đizs, Lea, isto mi je rekla i mama danas…
– Uspoređuješ me s mamom?
– Lea, ne…
– Svi ste vi muškarci isti, isti! (Lea na rubu plača)
– Lea…
Klik, Lea prekida vezu. Zizo se hvata za glavu, progovara.
– Divan dan… Još mi fali Boško Balaban…
(u tom trenutku lik u prolazu snažno trkne Zizu i nastavi kao da se ništa nije dogodilo. Zizo se okreće, obraća se liku)
– Hej, alo, ti..
(Zizo ostaje bez riječi, usta razjapljena, nevjerica, s leđa vidi Boška Balabana u dresu, na leđima mu piše BB i broj)
Mrak, crnilo, kreće pjesma Kavasaki 3p-a PutaMadre upravo od ovoga stiha… K3P – Puta madre
Kraj prve epizode
———————————-
EPIZODA DRUGA
Onaj NASTAVAK na razgovoru za posao (ako, ikad, igdje…)
Zizo stiže pred zgradu. Oko ulaza je milijun i jedna tabla, sve su neke tipa „Državna agencija za… Pet radnika se muva okolo, nosi i postavlja nove table. Zizo ulazi pored njih, odlazi do porte i pita portira:
– Oprostite… Ured Državne agencije za razvoj civilnog društva?
(portir, zijeva, spušta noge sa stola, odgovara prek one stvari)
– Koji? Imamo ih četrnaest…
(Zizo vadi neki papir iz ruksaka, čita puni naziv)
– Državne agencije za razvoj civilnog društva u naseljima s manje od 500 stanovnika?
– To je već bolje… Osmi kat, soba 44.
– Mogu liftom?
– Nažalost, ne…
– Što, u kvaru je?
– Ne, ima pauzu.
Oko Zize roje se upitnici… Portir nastavlja:
– Da, pauzu. Što tu nije jasno? Ako lift radi, a radi, ima pravo na pauzu… Čak i na godišnji odmor.
Zizo želi dići ruke od razgovora, ali portir ga zaustavlja.
– Čekaj malo… Ne možeš ovakav na razgovor!
– Nego kako?
(portir petlja po ladici, vadi kravatu, pruža je Zizi)
– Ovako!
– Ali… Ne ide kravata na majicu…
– Ma ajde! Što mi ne reče! Naravno da ne ide – jer ide na vrat! O gospe ti Isusove, balavac ne zna ni di ide kravata…
– Ali ja imam tridesetipet…
– O, ispričavam se onda, ovaj podatak sve mijenja… Za vezat kravatu IQ mora biti najmanje 50…
(Zizo petlja s kravatom, ne ide mu baš vezanje)
– Može pomoć?
– O svetog mu Ivana, jel ti ja izgledam ko džoker na kvizu? (portir, razdraženo)
– Ne…
– Kao mama?
– Ne baš…
– Onda veži sam! O, majke ti Isusove, ne zna ni kravatu zavezat.
– Ma znam, znam… (petlja Zizo, petlja, ali nikako da spetlja, preznojava se, pa na kraju dodaje)
– U teoriji…
(Zizo konačno nekako šeprtljavo zaveže kravatu, pokunjen, odlazi)
Zizo se penje, dolazi pred sobu, kuca, ulazi u sobu. Čovjek u odjelu sjedi za stolom. sa strane stoje ljudi, poredani kao vojnici. Samo jedan, u kutu, na ljestvama, opasan kablovima svih dužina i širina, nešto čačka po kutu stropa…
– Dobar dan. Izvolite sjesti. Pričekajte trenutak.
Govori poredanom osoblju i u svakog upire prstom.
– Aj ti na poštu… Aj ti sredi one papire od sinoć… Aj ti kontaktirati klijente… Aj ti naruči još malo uredskog pribora. Aj ti riješi one žalbe… A ti… Aj ti skuhat kavu…
Ljudi se razilaze, odlaze za svojim poslom, osim onoga na ljestvama. Zizo pita:
– Vi ste direktor?
– Ne, ja sam IT (aj ti) menadžer. Direktor je na službenom putu. Nadam se da vam neće smetati Fabijan (klima glavom prema čovjeku na ljestvama), on nam održava mrežu… Usput, možemo preći na ti?
– Može, naravno.
– Super! (ozareno) Aj ti meni reci… (zastaje, baca pogled na Zizu, čeka odgovor)
(Zizo, isprva zbunjen, onda se sjeti)
– Pardon, Zizo Križić-Kružić…
– Aj ti meni, Zizo Križiću-Kružiću, za početak reci… (zastaje, otvara fascikl i prevrće po papirima) Imaš li neku stalnu vezu?
(Zizo, onako, više za sebe)
– Kakvo je to pitanje…
(zatim odgovara)
– A imam dugogodišnju djevojku, zajedno smo od…
– Ne, ne, ne…(vrti glavom) Imaš li ovdje kod nas neku stalnu vezu? Ono, da te nije preporučio neko od uprave, oni lete kao iskre ispod aparata za zavarivanje čim se promijeni vlast, nego neka teta iz računovodstva, neka tajnica, neka žena za sva vremena, tako nešto?
– Ne, nemam…
(IT manager vrti glavom, sprema papire, sklapa fascikl, doziva)
– Jasminka! Jasminka, dušo!
(na vratima se pojavljuje Jasminka)
– Aj ti uzmi maloga nek riješi onaj naš, „tek-tak“ test… Da vidimo šta mali zna!
– Okej… (Jasminka pokazuje Zizi da je slijedi)
(Druga prostorija, u njoj su Jasminka i Zizo)
– Kakav je to tek tak test?
– Ništa strašno. Kandidat obično za rješavanje ne potroši ni dvije kalorije. Standardni test za sve one koji nemaju familiju…
(Zizo, prekida, uzbuđen)
– Ali ja imam familiju!
(Jasminka nastavlja ne dižući glavu)
– … u firmi. (diže pogled)
– Dakle, gospodine Križić-Kružić… Ako su utorak i četvrtak praznici, a vikendom se ne radi, koliko je dana slobodno?
– Četiri?
– Ne, nego sedam. Postoji proces koji se naziva spajanje…
(vrti glavom, zapisuje)
– Idete na pauzu za ručak. Na satu je 12. Vraćate se s pauze za ručak. Na satu je…
– Jedan?
– Ne. Nitko ne gleda na sat kad se vraća s ručka…
Vrti glavom, zapisuje…
– Imate sastanak sa strankom koju ne poznajete otprije, ali stranka iznosi brojne zahtjeve, moguće i nemoguće. Prvo ćete?
– Pa pokušat ću joj ljubazno objasniti situaciju, pokušati pronaći kompromis…
– Ne, nego ćete pokušati ispitati ima li dotična stranka šanse da na idućim izborima osvoji vlast. Ako ima, tražit ćete člansku iskaznicu. Ako nema, tražit ćete da napuste prostoriju.
(Zizo, pomalo iznerviran)
– Ali… Mislio sam… Kakva su ovo pitanja?! Ovo su trik pitanja!
Jasminka, staloženo.
– Ne, mladi gospodine. Ovo su tek-tak pitanja. Trik pitanja postavljamo kandidatima koji uđu udrugi krug… Uzgred, gotovi smo.
– Već?
– Tek.
– Kak?
– Tak.
(Jasminka ustaje, vodi zbunjenog Zizu natrag kod IT managera koji odmah skače, pita)
– I, Jasminka?
Jasminka ništa ne govori, samo vrti glavom.
– Dobro je, Jasminka, aj ti, možeš ići.
(okreće se Zizi)
– Sjedni, Zizo. Još samo jedna stvar.
Pruža mu papir s tekstom Please show you’re not a robot (vidi sliku)
Zizo, iščuđavajući se:
– Čemu ovo? (diže i pokazuje papir)
– Jesi gledao Terminatora? Nikad se ne zna, želimo se osigurati. Tehnologija je skupa, ljudi su jeftini. Ako si robot, tko će te popravljati kad se pokvariš? A možeš postati i opasan! Čovjeka još i možeš držati pod kontrolom, ali robota…
– Ali… Čemu? Pa… Terminator je izmišljen!
– Pa što? I tiskarski je stroj izmišljen… Gutenberg! A Tesla, taj je pak izmislio struju! Moj susjed… Izmislio je razlog da ne plati PDV… I nije ga platio! Da sad ne nabrajam… Sve je jednom bilo izmišljeno. I imamo li sve to danas? Imamo! (slavodobitno) Aj ti samo to još riješi i gotovo.
(Zizo stavlja kvačicu i predaje papir)
(IT manager uzima papir, ustaje, pruža ruku)
-Javit ćemo vam se.
-Kad?
-Uskoro! Aj ti, lagano, doviđenja! (maše rukama, otpravlja Zizu iz prostorije, okreće se čovjeku na ljestvama)
– Aj ti Fabijane, isto! Jesi više složio tu mrežu ili što?
Sada se okreće Fabijan na ljestvama, sav je u paučini, tužan, gotovo slomljen, šmrca, govori IT manageru:
– Šefe, ovo je nemoguće popraviti… Ima i bugova… (pokazuje muhe upetljane u paučinu). A i ovo je mrtvo… (pruža ruku, na dlanu mu mrtav pauk). Koliko sam puta ponovio da se upozori čistačicu da bude opreznija….
(IT manager, koluta očima, diže slušalicu, govori osobi na liniji)
– Janice, dušo… Jel možeš reći ovima svojima da mi više ne šalju informatičare iz Državne agencije za zaštitu prirode? Ok. Hvala ti!
(sada opet Zizo, pred vratima, polako ide prema stepenicama, spušta se)
Čuje zvuk za poruku Vadi mobitel. Vidi daje dobio SMS. Lea. Čita na glas:
– Razočarana sam. Nemoj me molim te više zvati. Javit ću ti se. Pitaš kad? Nikad! Prekidam s tobom. Aha! Ćut! Ni riječi neću čuti! Zbogom!
– Divan dan… (čuju se koraci, netko se približava našem Zizi) Još mi fali… (Zizo grize usnicu i kao preduhitri jezik brži od pameti…)
(mrak, čuje se sudar dvaju tijela i tihi Zizin jauk, opet zasvira Puta madre Kawasaki tripa, ono, Boško Balaban i tako to…)
Kraj druge epizode