Epizoda: Ante Pavelić! Ustaše!
Imam dobrog prijatelja (ne posjedujem ga, samo ga imam rad’) kojeg rijetko viđam. No čujemo se redovito putem pametnih telefona i onda lupamo budalaštine. Kad se ipak dogodi čudo i sretnemo se, pukim slučajem ili s jasnom namjerom, taj susret obično otvara njegovo pitanje:
- Di si, frende? Što ima u tvom malom, beznačajnom životu?
Nije to ništa uvredljivo ili loše. To je jednostavno njegov tip humora, zajebancije, podjebavanja, kap cinizma na njegovu dlanu kojim šamara svijet, to je jedan od milijun razloga zašto volim tog čovjeka. I, najčešće, na njegovo podjebavajuće pitanje stigne moj, mrk i smrtno ozbiljan odgovor:
- Ništa, baš ništa.
Ništa, baš ništa u mom malom beznačajnom životu ne događa se danima. Tjednima. Mjesecima ponekad, a katkad i godinama. A onda, jednog dana (ono kao početak neke bajke) naleti nacifašist na biciklu.
Da odmah razjasnim eventualni nesporazum – svaki biciklist potencijalni je nacifašist… Ako sam ja pješak. Ako sam pak biciklist, onda mi je svaki vozač motornog vozila potencijalni nacifašist. Ako sam pak u ulozi vozača automobila, onda mi je potencijalni nacifašist svaki vozač autobusa, tramvaja, kamiona… A svi ostali su mi nacifašistički sluge (nije lako biti vozač automobila u mojoj glavi). Dakle, oznaka za nekog tko me progoni, muči, ubija, deportira u mentalni logor straha od smrti u prometu.
No ovoga je puta termin nacifašist u mom prometnom žargonu dobio dublje značenje. A da bi došli do toga, vratit ćemo priču malo unazad.
Ništa, baš ništa u mom se malom beznačajnom životu ne događa. Između objeda, osobne higijene i spavanja, uglavnom se sve svodi na neko drkanje… Po kompjuteru, konzoli, mobitelu. Ali nekako najčešće po mobitelu. Ta je aktivnost nekako najbliža i onoj prirodnoj radnji – držiš svoju spravu u ruci i natežeš je sve dok ne svršiš, jelte.
Moje je nedolično ponašanje preplavilo dom u kojem živim i, naravno, prelilo se i na ulicu. Tako ja čim zaključam od stana bravicu izvadim spravicu. Hodam ulicom, poput kakvog okorjelog ekshibicionista, sa spravicom u ruci i natežem je. Ne vidim skoro ništa, ne čujem gotovo ništa, mozak mi je 98% usredotočen na drkanje. A onda, jednog dana…
- Ante Pavelić! Ustaše!
Izbombardiran povicima, skočim u stranu poput tronoge mačke (znači instinktivno, ali ne baš sasvim okretno) i dignem pogled sa spravice kako bih ispratio prolazak jahača bicikla s rukom podignutom na nacistički pozdrav. Na najviše dvadesetak centimetara od mene, samo što mi se ne očeše o spravicu koja se trese u mojoj drhtavoj ruci. Toliko se tresem da više nisam samo Denis, na dva sam mjesta istovremeno, Denis & Denis. Srce divlje lupa, jebi se. Dok si brišem graške znoja, mozak se polako odupire adrenalinu koji je procurio iz spremnika pri pomisli da je malo nedostajalo da budem zgažen. A bio bih da nije bilo povika Fahrradfuhrera.
Kad sam se tek počeo pribirati, pomislio sam kako je ideja u osnovi dobra. Da frajer zna što radi. Jer čim sam čuo to što sam čuo, u sekundi sam se bacio u stranu i spasio glavu. No vrlo brzo, nakon što sam u potpunosti preuzeo kontrolu nad samim sobom, shvatio sam da baš i nije najbolja. Zapravo, izrazito je loša i može biti pogubna.
S obzirom u kojoj zemlji tip beskrupulozno vozi bicikl po pločniku, vikati takvo što je neprimjereno. I krajnje opasno! Netko bi mu drugi put mogao pohrliti u zagrljaj. I stradati! I tko će onda biti kriv?
U zemlji koja se srami tekovina antifašizma, a gotovo besramno promovira nacifaširano meso, u smislu sigurnosti prometa, uputnije bi bilo viknuti “Tito! Partizani!” i prisloniti šaku na sljepoočnicu. A možda ni zvonce ne bi bilo bedasto rješenje…