Prvi pa mučki

Prve se poglede i prve se dojmove treba tretirati kao prve mačiće (mislim isključivo na one iz tupave izreke, nikako ne na mačiće koji se stišću uz mace majčice po šupama, kutijama ili košarama) – i baciti ih u vodu. Znam, iz vlastitog iskustva, da je teško odoljeti prvom sudu i ne pribiti optužbu (ili oslobađajuću presudu) nekome na čelo već u prvoj sekundi susreta. Znam, jer koliko god se pokušavao (i uglavnom uspijevao) kontrolirati, i sam to ponekad učinim. Dojam jednostavno izleti, kao tane iz topa. Sud se oformi brže nego prijeki.

Zašto ovo sipam? Možda zato što sam nedavno osuđen, zato što sam svojevrsnog prvoloptašića osjetio na vlastitoj koži. Odnedavno radim na fakultetu i, koliko se god trudio pohvatati ‘ko je ‘ko i ‘ko je kome (da, kradem riječi Goriboru da si olakšam i ubrzam istresanje misli na papir :-)), morao sam si priznati da nisam Tomo Kruzer i da je preda mnom doista nemoguća misija. Stotine nastavnog i nenastavnog osoblja, na stotine studenata. Kao u košnici. Možda sam zato uboden?

Uglavnom, prijateljica ima prijateljicu koja radi na faksu. I, narafski, spomene svojoj prijateljici kako sam na faksu i ja. I koja je prva reakcija prijateljice moje prijateljice?

-A, znam, Giljević! Onaj uobraženi!

Što? Molim? Kako? Sve mi se može pripisati. Lakovjernost, smušenost, neuglednost, nevoljkost, čangrizavost, naivnost, depresivnost, neurednost, neodgovornost, blaga retardiranost… Što god hoćete, popis je zaista dug. Ali uobraženost ne da nije zadnja na tom popisu nego je na popisu nema!

Prijateljica prijateljice pojasnila mi je:

-Kao, nikada ne odzdraviš…

Pokušao sam se obraniti golom istinom da ja na faksu klimnem čak i ukrasnim biljkama, da uljudno pozdravim sve što se kreće pa čak i fakultetske nekretnine, da je moguće kako sam katkad zamišljen, ufuran u neki film strave i užasa skupljanja papirušina i dokumentacije po uredima te da mi poneki mig, trzaj ili riječ pozdrava u tom psihofizičkom stanju promaknu, ali džaba mi, šteta je učinjena…

Ponata priče je, a izrekao sam je već na početku, bezobrazno, bez spoiler alerta – prve dojmove bacite u smeće, a ne drugom u lice. Vjerojatnost da ćete promašiti je ogromna, zapanjujuća, veća nego što mislite. I još će vam se kad-tad takvo brzopotezno zaključivanje vratiti kao bumerang. Kao meni. 🙂

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *